Dnevnik u vreme Korone #13

Autorka: Mirjana Gomilanović, Executive Coach, One2Grow

Jutros me je ćerka pitala: “Koliko ovo već traje?”. Odgovorih joj: “Ne znam. Dve nedelje? Tri? Možda je ovo već četvrta?”

Ona je najstarija. Ima dva mlađa brata. Svo troje školarci. Naši dani su, uglavnom, slični. A opet, toliko različiti!

Pre podne je rezervisano za školu. Od najmlađeg do najstarije. Smenjuju se ispred (jedinog) televizora na sat i po. Dok nisu u dnevnoj sobi u virtuelnoj učionici, u svojim sobama su – rade domaće, uče, čitaju, slikaju, šalju, uploaduju, downloaduju… Sa najmlađim radim ja. I redovno se dopisujem sa učiteljicom. Nekih dana poruke glase: “Momak nam danas nije raspoložen za domaći. Juče je bilo previše. Nadoknadićemo sutra.” I učiteljica razume. Podrži. Dvoje starijih prave svoje prioritete i rasporede. Povremeno “uđem” u virtualnu učionicu da proverim TO DO. Izgleda da drže stvari pod kontrolom. Posle škole ručamo, pa izađemo napolje (priznajem, mi izlazimo napolje na sat-sat i po da prošetamo / izvozimo bicikl pored reke). U kući smo taman na vreme da, eventualno, završe još nešto što je ostalo za školu da oko 5, kad dolazi tata, budu slobodni.

Popodne igramo društvene igre, neko čita, neko svira, neko gleda TV. Pre neki dan smo izneli X Box na terasu, pa po nekad u paru ili sami igramo igrice. U sobi (preko cele sobe) najmlađeg sina je pre nedelju dana osvanuo pravi šator od prekrivača i ćebića. Sa sve dušekom, lampom i mini linijom u njemu.

Večeri su, opet, slične. Radimo vežbe, večeramo i gledamo seriju (ima devet sezona po 24 kratke epizode. Gledamo po tri svako veče. Kažu: taman kad odgledamo sve ovo će da se završi. Ne do’o bog!)

A nije sve tako izgledalo na početku. Prvog dana bez škole (neki ponedeljak) na našem frižideru su osvanula tri nova papira. Na svakom po tabela:

• rasporedi časova
• raspored aktivnosti tokom dana (učenje, igra, instrumenti, vežbe…)
• raspored kućnih poslova.

“Fokusiraj se na stvari koje možeš da kontrolišeš”, davala sam savete sama sebi. Mislila sam da će, ako sve stavim u tabelu, sve biti u savršenom redu. Klinci su me vrlo brzo demantovali.

Druga nedelja je počela opštim haosom. Nivo mog stresa i nervoze je bio na vrhuncu. Oni su se grčevito borili za “slobodu”, a ja panično primećivala kako se sve raspada. Srećom, institucija porodičnog sastanka jako dobro funkcioniše u našoj kući. Uhvatih se za tu slamku spasa. I bila je! Dogovorismo se da napravimo eksperiment: svako veče, pred večeru, proveriću urađeno. I za školu i za kuću. Ukoliko mi pokažu da mogu bez mog gurkanja, požurivanja i gunđanja – nastavljamo tako. Ako se pokaže da ne mogu sami – imam svo pravo da nastavim. (Pa ko duže izdrži, pomislih).

Prvog dana im je, nekako, u foto-finišu uspelo. Drugog su dečaci šlajfovali, a devojka je lagano protrčala kroz ciljnu ravninu. Trećeg dana sam pomogla ispisivanjem dnevne liste (za školu i za kuću). Bila je to korisna intervencija. U sličnom ritmu se nastavilo do kraja nedelje. Vikend je bio opušten. Nastavilo se bez tenzije i nervoze. No, ono što primećujem je da su koncentracija i fokus kod moje dece, naročito pre podne, veoma visoki. Zapravo, vrlo proporcionalni opuštenosti i uživanju posle podne.

Već danima nema nervoze, ručak je “na vreme”, ja imam jasnu sliku kada imam vremena za sebe i svoje klijente. Uspela sam da završim većinu tekstova za novi sajt. Uskoro će i knjiga biti prosleđena na štampu. Ide…

Ovih dana sam zaokupljena razmišljanjima, a danas dobih inspiraciju da sa vama podelim uvide:

• Sloboda je privilegija. I ogromna odgovornost.
• Slobodu mogu da izdrže samo jaki.
• Za slobodu su potrebni samodisciplina i sopstvena vizija.

Ima još jedan uvid. Vezan je za osećanje ponosa na sopstvenu decu. Ali, to se ne piše ovako javno.